Хрватска идеолошка полиција против Срба

Вест која је стигла из Ирана, да је двадесеттрогодишња студенткиња рачуноводства Наџмех Амини осуђена на смртну казну вешањем због једне објаве на друштвеним мрежама коју је тамошње правосуђе оквалификовало као богохуљење, шокирала је светску јавност. Истовремено, овај трагични случај отворио је бројна питања о границама слободе говора у дигитално доба и о томе како савремене државе користе виртуелни простор за обрачун с неистомишљеницима. Из угла Документационо-информативног центра „Веритас”, ова вест покреће дубоко утемељену компарацију: шта је, у равни праксе и механизама, заједничко овом теократском прогону и феномену са којим се преко леђа крајишких Срба већ годинама суочавамо у Републици Хрватској? На први поглед, поређење Ирана и Хрватске делује неумесно и логички претерано. С једне стране имамо источњачку теократију која се ослања на круто тумачење шеријата, а са друге државу чланицу Европске уније која номинално баштини вредности западног либерализма, људских права и владавине закона. Међутим, кад загребемо испод површине институционалних дефиниција и погледамо огољену праксу, суочавамо се с фрапантним сродностима у самим механизмима контроле јавне речи.